Evo jedna lipa pisma o našem zavičaju, o Dalmatinskoj Zagori, u kojoj možemo pripoznat i naše misto, koja izražava jake emocije često skrivene u našim srcima. Nek nas podsjeti na lipotu naše didovine, da je uvik poštujemo i iznova joj se vraćamo.
Pismu je napisao Ivan Pajdek i objavljena je na portalu www.kamenjar.com
IME NJENO, SVETINJA MI VIČNA
Pitaju me zašto slažen rime,
u kojin si često glavna tema,
šta s ponoson spominjen ti ime,
k’o da ničeg osin tebe nema.
Još mi kažu da si skoro pusta,
da u tebi život jedva diše,
a da moja puna su te usta,
k’o da nigdi, ničeg nema više.
Vele, o njoj tol’ke pisme slažeš,
a s njom nisi i u njoj ne živiš,
da je voliš, sigurno nam lažeš…
i da njojzi, k’o ničem’ se diviš!
A, Ja kažen:-‘ej sumnjive Tome!
taman da san na kraju planete,
nikad neću dati da se slome,
spone šta me za nju vežu, svete!
Ona krv je šta puni mi vene,
ime njeno, svetinja mi vična!
ponosan san na kamene gene,
u srcu mi, Zagora je dična!
Svemogućeg da ja iman snagu,
nebo nad njom, bilo bi od zlata,
didovon bi vraćali se pragu…
i stara opet, otvarali vrata.
Da mi duša misto raja živa,
načas smrti, zaželit ću želju…
tu ostane usrid krša siva,
zato ću se molit spasitelju.
Bože
“Za let si dušo stvorena…” – mi – rođeni u Dalmatinskoj zagori – uvik živimo u tom duhu. I ova pisma ispivana je u tom dahu. Poeta zna da su brda, planine… ispod kojih je rođen – vječni, a on prolazan… i kao takav – klanja se onomu što je vječno. A to je – kolijevka, zavičaj, zibka, mater – “brda i doline” – baš ono misto na kojen mu je Bog omogućio život, dao mu da živi, pustio ga da pliva. I ON – POETA – je sad kroz ovu pismu samo dao oduška tom osjećaju življenja – tomu da JEST, da BAŠ ON TU JEST – I DA JE ŽIV. ZA SVE NAS – HRVATE…