Ostale narodne pjesme

Na tisuću i devet stotina,
osamdeseta bijaše godina.
U Dobranjon malenomu selu,
poslušajte pjesmu neveselu.

Divnu kćerku majka odgojila,
a sada je udat odredila.
Divna kćerka ime joj Marica,
i u selu najbolja curica.

Marica je divna cura bila,
i Anti se Ćubelić svidila.
I Ante je odredi ženiti,
i on pođe Maricu prositi.

I odma se njih dvoje složiše,
U subotu napovid pisaše.
I rakija u nedilju bila,
Da ga nebi cura privarila.

Dan za danom oni skupa bili,
svaku večer oni se vidili.
I ubrzo njima vrijeme prođe,
Pred vjenčanje i subota dođe.

Dvaest šesti biše u mjesecu,
I subota isto dan pri svecu.
Marica je sve stvari spremila,
Na dubravu da bi sve gonila.

Roditelji lipo je spremiše,
Što su mogli bolje i još više.
U subotu oko podne biše,
Kad po skrinje oni dolaziše.

Mate Boškin s autom je stiga,
U jedanput da bi robu diga.
Gospodinić i Brazinov Mate,
I oni su došli neka znate.

Sve ih lipo oni dočekaše,
I svečani ručak im spremiše.
Dva tri sata sidili i pili,
Da bi onda robu iskupili.

Počeše se skrinje tovariti,
I narod se počeo kupiti.
Maričine kolegice mile,
Polako su robu iznosile.

Neke nose jorgane i deke,
Druge viču bit će im meke.
Jedna nosi natkrivač, lancune,
Druga nosi i štramac od vune.

Treće nose kovu i kuvere,
Sve to Mate u auto vere.
Sve skupiše šta njezine biše,
U Matino auto staviše.

Omladine tu je dosta bilo,
Što bi njene stvari ispratilo.
Na Dubravu svi su poći spremni,
I zapjevat malo svi su željni.

Mate sida i skrinje će ići,
A na traktor cure i mladići.
Marin Vrlić u svog golfa sida,
I žena mu pokraj njega sprida.

Zele sida vata se traktora,
Omladinu on voziti mora.
Za traktorom bila prikolica,
A u njome veliki i dica.

Na traktoru bilo ih je puno,
Najstariji među njima Kruno.
Tada Vrlja u ruci s flašom,
Po staromu običaju našom.

Sve okolo što onuda staše,
Kršćenom ih vodom poškropiše.
Mate prvi skrinje je gonijo,
Marin Vrlić da bi ga pratijo.

A za njima za traktorom Zele,
Sad polako nemoj vozit vele.
Traktor iđe i svi se vesele,
Vozi brže netko kaže Zele.

A za toga ga netriba moliti,
Jer se brzo on voli voziti.
A uz to je i nalijo teću,
Traktor baci u brzinu veću.

Ispod crkve kad smo prolazili,
Ivanu se svetom poklonili.
Ante Brazin na noge se diže,
Zapivajmo jednu gangu brže.

Kruno gusli pomaže mu Pere,
Neslaže im se brate nizere.
Dinko oće Marjane, Marjane,
Neki kažu nek ganga prestane.

Uz kosicu traktor je huktao,
Da bi svak se na noge ustao.
Svi se smiju i baca se šala,
I prid nama je krivina mala.

Ne sluteći što će brzo biti,
Da će im se traktor prevrnuti.
Zele vozi dolazi krivina,
A put gadan i imade stina.

Malo brže tu je naletijo,
Prikolicu da bi izvrnijo.
Svi prisutni na nogama bili,
S prikolice doli se srušili.

Dvaest i pet momaka i cura,
U blatu se valja i tetura.
Nekima je dobra srića bila,
Kao da se nije ni srušila.

A neki su i dobro stradali,
Iako se tom nisu nadali.
Jedni skaču a leže poneki,
Dinko kaže šta je mojoj seki.

Ali oni što su još ležali,
Veliku su ozljedu imali.
Koji manje ozljede imaše,
Oni drugim tu pomoć pružaše.

I par njizi hvata nesvjestica,
Razbijene su glave i lica.
Neki plaču i rone se suze,
Zamazana odjela i bljuze.

Među prvim Pere Šparov pao,
Sat vrimena u nesvisti stao.
Tribalo je pomoć mu pružiti,
na noge ga polako dignuti.

Na nogama nije moga stati,
Morala ga dvojica držati.
Nos razbijo i na ruci rana,
Bolesan je još i ovih dana.

Kako pade i nesvist mu dođe,
Doći ksebi dugo vrime prođe.
Kako pade i kako se ubi,
Ajme ruko ajme moji zubi.

A kada je malo sebi doša,
Do Lovreća on je odma poša.
Doktori mu pomoć su pružili,
Oprali mu rane i zavili.

A za njime teško ozljeđena,
Kršna cura Zoričina Sena.
Ona pade i nagrdi lice,
Bego kaže jadne mi sestrice.

Krv zalila njeno lice krasno,
Kako pade njome nije jasno.
I od straha tu se brzo skoči,
A suze joj navrle na oči.

Koće kući doći sada vako,
Ajme meni mila moja majko.
Kakva sam ti i kako se ubi,
Krv mi lije klimaju se zubi.

Malo cura kada se pribrala,
Kako pade onda je doznala.
I ona je kod doktora išla,
Da bi koja rana brže prišla.

I Bego je na traktoru bijo,
On sa Zelom naprid je sidijo.
Prikolica kada se prevrnu,
Nešto njemu tad u glavu sinu.

Mislio je da on tada skoči,
Neka magla pade mu na oči.
Dotaknu se auspuha vratom,
Sena kaže šta mi je sa bratom.

A auspuh vruć je dosta bijo,
Po vratu ga malo opalijo.
I tu mu je dobra srića bila,
Što mu kosa nije uvatila.

A i njemu lako tad ne biše,
I sa lica poče znoj da briše.
On je isto moga proći bolje,
Ali pade eto ti nevolje.

Ozljeđeni još je bilo puno,
Među njima bio je i Kruno.
Za njega se neke cure drže,
Da bi i on pao s njima brže.

I Kruno je priko njih plivao,
Da bi čelo malo ogrebao.
I on leta od jedne do druge,
Srce mu je sad prepuno tuge.

Neke vodi a neke podiže,
Doklen pomoć njima stiže bliže.
On povika na kućnim vratima,
Poginišmo ajme ti je svima.

Iz Splita je malo kući doša,
Da bi Anti u svatove poša.
I doktoru ići nije tijo,
Jer se nije on puno udarijo.

Ante Brazin isto dobro proša,
Iz Splita je malo kući doša.
I on pade ne zadobi rane,
A za mladost crni ovi dane.

Nije ima ozljeda i bola,
Uz Ikišu najsritnija lola.
Ne ubi se i ništa mu nije,
Poslin oće u Maše da pije.

Ugrijan je i pivati oće,
Bože na kraj snjimen sada koće.
Što smo pali kaže ništa nije,
Sijo za sto i Lola se smije.

I Ankica jakovina bila,
Ali nije rane zadobila.
Ali cura kad se oladila,
Bolove je neke osjetila.

Potresla se jasno joj ne biše,
Kako oni straktora sklizniše.
Neke misli stalno joj po glavi,
Dije mogla život da ostavi.

I Milica Vuletića bila,
Maričina kolegica mila.
Ona rane teške zadobila,
i u padu zube je izbila.

I plus toga razbi jagodicu,
Što nagrdi tu lipu curicu.
Još ubi se i ranila ruku,
Baciše je bolovi u muku.

Ona poče da plače od jada,
Doći kući koće bože sada.
Šta će reći mater mi i ćaća,
I kad čuju u Njemačkoj braća.

Otekla joj ruka još i glava,
I po noći nemože da spava.
Prva pomoć i njome se pruži,
Ali doktor još nešto produži.

Treba i nju do Splita goniti,
Jer u padu mogla je slomiti.
Ili nešto može da povrijedi,
Ajde odma u auto sjedi.

Šestanovi tu su isto bili,
Oni su se isto nagrdili.
Mišičini tu je bilo troje,
Dva divera zava Nade moje.

Dinko Stipe i sestra im Mila,
I sudbina njima ista bila.
Dinko pade lice nagrdijo,
I brzo se na noge skočijo.

Gleda štaje od sestre i brata,
I grli ih rukom oko vrata.
A nji dvoje isto ozljeđeni,
Mila kaže ajme ti je meni.

Zar je vako to moralo biti,
Kud si iša brajo Stipe iti.
Sviju troje nagrđena lica,
Oba brata i jedna sestrica.

A za njizi to ne biše lako,
I u kući dabome dakako.
Njizi troje sve iz jedne kuće,
Osjećaju svi bolove vruće.

Svima tromon potrebno je pomoć,
Pa makar to bilo u ponoć.
Kako ćemo u kuću nas troje,
Reće ćaća jadne dice moje.

Ante Šestan tu je isto bio,
Sa traktora na zemlju je sio.
Rane nije nigdi zadobijo,
U rame se on malo udrijo.

On debeo pa se malo stresa,
Još mlad momak ali ima mesa.
Kad uvečer oko devet sati,
Tribalo ga dokturu peljati.

A uz to se i malo pripao,
I noć cjelu on nije zaspao.
Brigao se lako mu ne biše,
bol i briga malo ga mučiše.

Marijanov brko isto bio,
S prikolice doli poletio.
Ubija se i nije mu lako,
Pade i ti neko kaže Slavko.

Razbi ruku, čelo, još i glavu,
I ostade u ležećem stavu.
A i njemu jasno nije bilo,
Šta se ovo snami dogodilo.

Digao se i gleda po sebi,
Da se nezna poznao se nebi.
Šta od blata a šta i od krvi,
Niz njegovo tjelo sve to vrvi.

A po glavi skaču sami čvori,
Neki jad poče ga da mori.
Krvcu tare i priča sam sebi,
Da sam znao i ja iša nebi.

I Ikiša tu se nalazijo,
s prikolice doli on skočio.
On jedini da mu ništa nije,
Leti zrakom i lola se smije.

A kad pade na zemljicu crnu,
Dva tri puta i on se prevrnu.
Nove gaće što su nanjem bile,
Na tri mista su se zakinile.

Zamišljen je tu on malo stao,
Usput i brk malo zasukao.
I misleći kako dobro prođe,
I do brke stričevića dođe.

Da bi njemu malo pomogao,
Ali brko nanj nije gledao.
A Ikiša tada brže bolje,
Ode kući priko svoje volje.

I Ivanka stričevka od mlade,
S prikolice isto doli pade.
Sami čvori skaču joj po glavi,
Viču malo tu rakije stavi.

A i ona nenadno je pala,
Na desnu se stranu više dala.
I Ankica sestrica od Zele,
Ona pade ne udri se vele.

Toj curici ništa nije bilo,
Samo joj se plakati smililo.
Vinko Darin tu je isto bio,
On sa Zelom naprid je sidijo.

Stipe Šuljin tzv. Škrga,
Kao da se on iz sana trga.
Počeo se dizat al nemože,
Ubija se i sadro je kože.

I par dana nije moga odat,
Ćaća ga je tada mora vodat.
A i Nada biše Vujevića,
Kršna cura zavodnik mladića.

Ona nije rane zadobila,
Samo što je u nesvisti bila.
Pripala se i udrila malo,
Doći ksebi nije joj se dalo.

Na Lovreću pomoć joj pružena,
Da bi bila u Split upućena.
U Splitu je pregled izvršila,
Da bi opet kući se vratila.

A i njome lako to ne biše,
Jer po selu o tom govoriše.
Još su neki na traktoru bili,
Što su male ozljede dobili.

I splićanki isto par bijaše,
Male rane njizi spopadoše.
Stvari stigle čekaju na Zelu,
Tužna vijest ode sad po selu.

Narod leti i pomoć se pruža,
Bože mili dvadesetak ruža.
Svi krvavi u velikoj muci,
Hitna pomoć da im je pri ruci.

Tokušići bog vam zdravlje dao,
Stipe nam je prvi pomogao.
I otvara vrata svoje kuće,
Spasite se što je god moguće.

Nekim treba i pomoć pružiti,
Valja njizi Lovreću goniti.
I auta tu biše pri ruci,
Da pomognu stradalim u muci.

A don Lovre sida u pasata,
Tog trenutka on je valja zlata.
I auto puno ranjenika,
To bijaše strašno teška slika.

Ivan Jaman pomoći će isto,
Za trojicu on imade misto.
I Jakeljić pali svoga piću,
Ja za njima sada brzo stiću.

Nastradale gone ka Lovreću,
Svi kontaju imali su sreću.
Dva doktura dežurna su bila,
Ozljeđenim pomoć se pružila.

Peru rane ušivaju punte,
Sve ih boli i trnu im žunte.
Repušiću nije jasno bilo,
Kako je se ovo sve desilo.

Svakog pita sa čega ste pali,
Jeli traktor veliki ili mali.
A i Sokić dežurni je bio,
Pomoć pruža i on se čudio.

Ambulante dok je na Lovreću,
Tragediju tu ne pamti veću.
A i Pere bolničar je bio,
I od muke znoj ga je probijo.

Zavij ruku, flaster daj na lice,
Najprije ću srediti curice.
Uredit ću njima lice tako,
Bez poznaje mora bit dakako.

Doklen oni na pomoć čekaju,
Tužne vjesti po selu šetaju.
Stare žene sve sklapaju ruke,
Suze iđu i njima od muke.

Vala bogu kada mrtvi nema,
Kad se sada to veselje sprema.
Roditelji na sve strane lete,
Ajme meni jadno moje djete.

I subota ti nesretni dane,
Na mom sinu vidi sada rane.
Mogao sam ostat i bez njega,
I koristi nemam od ničega.

I ćerke su bile u nesvisti,
Zavijene ruke im i prsti.
Svak po selu priča je o tome,
I rodbina leti svako svome.

Nije zgodno al je bilo tako,
I nikomu nije bilo lako.
Jer je nami dobra srića bila,
Na desnu se stranu privrnila.

A da budu otišli na livu,
Nebi glavu ni izvukli živu.
Jer doli je provalija bila,
Što bi mlada tila uništila.

Hvala bogu dobra srića biše,
Od ozljeda brzo ozdraviše.
I nedilja osvanula dane,
Vrime došlo da se svak ustane.

Ozljeđeni uranili malo,
Jer spavati nije im se dalo.
Toga jutra svi se okupljaju,
U šparovoj kući se sastaju.

A kada se svi su iskupili,
U Auto Andrijino sili.
Do Lovreća dokturu ih goni,
A na crkvi išton prvi zvoni.

Iđu svati i momci pivaju,
Ozljeđeni nekcije primaju.
Dobro prošlo i bilo je tako,
Mrtvi nema sve je drugo lako.

Eto tako moja omladino,
U životu sve lipo i fino.
Ali ima teških trenutaka,
I sudbina nekad nije laka.

Mi možemo bogu zahvaliti,
Koji će nas i dalje braniti.
Jer on nam je u pomoći bio,
I od smrti sve nas izbavio.

Ja bi sada s ovim završijo,
I sve skupa lipo pozdravijo.
Zaželit vam zdravlje ma i sreću,
A na traktor nikad više neću.

Još jedanput svima pozdrav šalje,
Nek ste zdravi sada pa na dalje.
Omladine u Dobranjon puno,
Sve pozdravlja Milardović Kruno.