Zanimljivo je kako se na šubitima naših kuća krije toliko zanimljivih i zaboravljenih stvari iz prošlosti naših obitelji. Važno je šta više takvih stvari sačuvat iako se ponekad mogu činit bezvridne i spremne za bacanje u smeće. Sićam se jednom prilikom kad sam pita svoju pokojnu babu zašto je bacila stap u smeće, rekla mi je: “O sinko moj, dašta me je umelo”. Uistinu, na nama mlađim generacijama je da spoznamo vridnost ostavštine naših obitelji i da to tretiramo kao naše kulturno blago. Ponekad su to zanimljivi dokumenti i predmeti koji svjedoče o različitim razdobljima iz života naših predaka, ponekad iznimne sentimentalne vridnosti. Skupljeno na jedno misto, svo to blago bi tvorilo trajni spomenik našim precima i bilo izvor znanja nama sada, a i budućim generacijama.
Već nekoliko zadnjih godina razmišljamo o tome da pokušamo pokrenit jedan zavičajni muzej u našem mistu, virujem da bi imali šta pokazat. No najveći problem je prostor di bi se to moglo napravit. U međuvrimenu evo nekoliko zanimljivih, a ponekad i malo smišnih dokumenata/slika iz starih vrimena (hvala Hrvoju Vuletiću na prikupljenim dokumentima):
Pogodba kupoprodaje 1891. (zanimljivo je kako se umisto potpisa činio “križ”)
Pritužba glavaru Tijarice Gornje zbog zapljenjenih koza 1909. (“Pritužili su se danas Jozo Vuletić p. Mate i Andrija Vuletić p. Petra iz Dobranja, da im je Ante Jukić Franin zapljenio koze nađene u svom kupusu…”)
Pismo kući iz 1941. (“… štomi pišeš dasi puno potrošijo okosina doksi pritra biloje vas puno ukući mogliste vi sami to uraditi nije bila potreba ove godine plaćati kadvas ima… dragi otac pišimi kakosi naša žita kako iđu kunpiri i kokurus pišimi sve odovoga ostalog kakosi radija kodikuće pišimi kolikosi primija odmene novaca pišimi kako mater bolilije jelijom išta lašnje sada za ovi put jati nemogu poslati kašnje kada budem moć gledaću sada…”)
Galantarska korpa iz Lauškića kuće
